GOATMAN "čovek-koza" strašna legenda

Ko više želi da sluša priču nego da je čita, može to ovde.

Uživajte u priči. 

 

Zovem se Dimitrije. Imam ujaka na selu, malo dalje od mog grada, koji se bavi zemljoradnjom i koji ima dosta svoje šume i prikolice u njoj koje koristi za lov ili odmor. Imam 16 godina i kao i moji rodjaci, tek smo počeli da se okupljamo i idemo na kampovanje sami u šumi, tako da su me pozvali i ovog puta da idem sa njima i njihovim prijateljima. Pristao sam na to, iako su se stalno zezali na moj račun zato što sam bio gradsko dete za razliku od njih. Svakako, okupili smo se i otisli svi zajedno do šume. 

Postavili smo kamp pored dve prikolice i otisli da se kupamo na jezeru tu u blizini. U toku kupanja iz šume su niotkud izasli stariji čovek sa puškom i momak negde mojih godina, za kog sam predpostavio da je sin starijeg čoveka. Upitao nas je sta radimo tu, rekao sam mu o svom ujaku, koga je taj čovek poznavao i da smo došli da kampujemo u šumi. Njegov sin ga je pitao da li može da ostane sa nama neko vreme, i on mu je odgovorio da može, ali da bi trebali da budemo oprezni jer se negde u šumi nalazi veliki predator i da ga on planira uloviti. On je otišao i mi smo izašli iz jezera i smišljali sta ćemo dalje.

Tako da na kraju igramo fudbal. Pored mene, tu je momak "Stefan", pet mojih rođaka, a zatim četvorica njihovih prijatelja. Ukupno je bilo pet devojaka i šest momaka. Svi imamo oko 15-17 godina. Završili smo sa zajebavanjem. Dakle, vraćamo se u kamp i izvlačimo stvari za logorsku vatru, iako su obe prikolice imale čajne kuhinje. Stefan kaže da je imovina njegove porodice preko puta imovine mog ujaka. Želi da otrči kući i pita oca da li može da izađe na kampovanje sa nama. Moj rođak Miloš kaže da će poći sa njim pošto će se uskoro smračiti. Jedna od devojaka takođe želi da se pridruži. Vec ima oko 7 sati, i počinje da pada prilično mrak. Uzimaju baterijske lampe i kreću stazom prema Stefanovom imanju. Mi ostali smo počeli da se zabavljamo, slušamo muziku, pijemo i ljubimo devojke. Otprilike trideset ili četrdeset minuta kasnije, ponovo se oseća miris ozona. Mogao si ga osetiti preko mirisa vatre koju smo zapalili. Onaj zaista gadan, bakarni miris odmah nakon što si imao krvarenje iz nosa. Nije baš ličilo na osušenu krv, ali bio je onaj gadni metalni, zadah iz grla. Odmah smo pomislili da je u pitanju neka vrsta električnog kvara, ili je neko ostavio uključenu ringlu ili nesto slicno. Pretražujemo prikolice i ništa nije uključeno, a svi osecamo taj miris.

Odjednom, cujemo trčanje iz šume, to su Miloš, Stefan i devojka koji trče iz šume toliko da jedva dišu. I ne zaustavljaju se uopšte, svi trče u prikolicu. Pobegli smo svi odatle u prikolicu. Svi su se tresli, čak i Miloš je plakao u ovom trenutku. Sve vreme vatra se polako gasila, pa moji drugi rođaci su se spremali da izađu napolje da izvuku generator iz šupe između prikolica. Tad se Stefan razdrao: "Jebote ne! Zaključajte ulazna vrata, niko ne izlazi napolje!" I on je plakao, oči su mu krvave i natečene, a pantalone su mu prljave kao da se valjao po zemlji. Rekao nam je da su otišli ​​do njegove kuće. Njegov otac je rekao da može da ide na kampovanje, ali da bude oprezan u povratku, i da bi možda trebalo da uzmu neku od lovačkih pušaka za svaki slučaj. Očigledno je Stefan video nešto u njihovom dvorištu nekoliko dana ranije. Jedna od njihovih svinja je nadjena pocepana i napola pojedena. Pretpostavili su da su to samo neke velike mačke ili kojoti, iako se obično ne zajebavaju sa živim životinjama. Otišao je gore i spakovao svoje stvari, i rekao svom ocu da će biti dobro bez puške jer kojoti izbegavaju ljude. Pa su počeli da se vraćaju ka mestu gde smo kampovali. Miloš konačno prestaje da plače i da se trese. devojka je već prestala, ali je samo zurila kroz prozor sa glupim izrazom lica. Kaže da su stigli na pola puta u šumu prema kampu kada su počeli da čuju sranja u šumi. U to vreme je bilo skoro potpuno mrklo, tako da u početku nisu bili sigurni šta je to. Devojka kaže da je čula nešto u žbunju odmah pored staze i svi su osvetlili lampama u tom smeru i tamo je neko stajao dublje u šumi. Miloš je rekao da su vikali na njega i rekli mu da ih jebeno plaši i kakav je kreten zato što to radi. Kaže da je tada shvatio da je momak okrenut ledjima od njih. Tako nastavljaju da hodaju i počinju da osećaju gadan miris bakarnog ozona. Pogledali su na suprotnu stranu šume, tamo je bio momak koji stoji u šumi, ledjima okrenut, malo bliže stazi. Sada su počeli da hodaju i Stefan nastavlja: ​​"Trebalo je da uzmem jebenu pušku." Dok pričaju priču, miris je i dalje super jak čak i u prikolici. Kažu da je, nakon što su krenuli brže da hodaju, počela neka vrsta tihog mumlanja sa obe strane šume. I kada su počeli da se vraćaju prema kampu, devojka je rekla da je pocela da svetli u šumu odmah pored njih i da je videla kako se nešto trza kroz šumu. Mumlanje je postajalo sve glasnije i glasnije, a kada su mogli da vide svetlost naše logorske vatre, nešto je izašlo iz šume oko 40 metara iza njih na stazu, a oni su poceli da trče najbrze sto su mogli prema prikolicama. 

Dakle, mi smo u jebenoj šumi, i pretpostavljamo da u ovom trenutku neki seljaci ili neko sranje pokušava da se zajebava sa nama. Odjednom, moj drugi rođak, Marko, počinje da priča o tome kako je išao u školu sa detetom koje mu je pričalo o 'Kozaru' ili nekom sranju. Odmah mu kažemo da začepi jer nam sada ne trebaju strašne priče. Ali on samo nastavlja i priča o tome kako je to jebeni 'Kozar' i kako smo mi u njegovoj šumi i bla, bla, bla. Nikada nisam čuo za ovog čoveka-kozu ili bilo šta od toga, ali onda nam je Marko ispričao, to je u suštini jebeni čovek sa kozjom glavom i on može da menja oblik i ulazi među grupe ljudi da ih teroriše. Takođe bi trebalo da bude kao Vendigo, i loše je čak i pričati o tome, a još gore ako ga vidite. Moj rodjak je onda uplašeno rekao, "Čovek koza će ući i jebeno nas poubijati." Devojke su sve prestravljene, a moji rođaci i ja pokušavamo da shvatimo da li su to samo neki seljaci ili neka životinja. Odjednom miris jednostavno nestaje. Do dan danas, nisam doživeo nešto slično. Kao, obično mirisi nestaju ili se smanjuju. Samo je bukvalno bilo tu u jednoj sekundi, a u drugoj ne. Dakle, to je posle sat vremena, oko 9 ili 10. Prestali smo da se plašimo, dovoljno da se vratimo napolje i ponovo potpalimo vatru. Shvatili smo da su to bili samo neki kreteni koji su pokušavali da se zajebavaju sa nama, pa se ne vraćamo kući, jer mislimo da će nas, ako to uradimo, juriti kroz šumu ili neko ludo sranje. Ništa drugo se čudno ne dešava te noći. 

I ostajemo još jednu noć. Veći deo noći se ništa ne dešava. Oko 1 ujutru, izlazimo napolje, opijamo se i pričamo priče o duhovima. Dok neko završava neku strašnu priču -- ne sećam se o čemu -- miris se vraća. Toliko je jebeno jak da jedna od devojaka bukvalno počinje da povraća. Ustajem i zaista moze da se oseti koliko je vazduh vlažan. Kažem da treba da uđemo unutra, nešto nije u redu, trebali smo jebeno otići odavde. Svi se vraćamo unutra, i stojimo okolo. Moj rođak samo priča kako je to čovek-koza. A moj rođak Miloš pokušava da ga jebeno utiša, a ja sve vreme  osećam da nešto nije u redu, i ne mogu da shvatim šta je to. sedimo tu vec neko vreme, miris je isto tako jak, a mi smo prestravljeni i svi zbijeni u ovoj prikolici.

Na kraju sam završio spremajući viršle za sve jer niko ne želi da izađe napolje. To je jedno od onih pakovanja sa četiri viršle. Otvorio sam 3 pakovanja. Skuvao sam ih na šporetu i dajem svima hot dog. Ja uzimam svoj. Posle nekog vremena, jedan od mojih rođaka ustaje i odlazi do lonca da napravi i drugi. Počeo je da gunđa o tome kako sam ja pojeo dva hot doga, a svi ostali samo po jedan, a ja ga gledam i razmisljam da li je jebeno glup. Kažem mu da su svi dobili po jedan hot dog jer je bilo samo 12 viršli, ako hoće više neka otvori novo pakovanje i skuva još. Tada je devojka koja je bila napolju sa Milošem i Stefanom samo počela da vrišti: "O ISUSE, O GOSPODE, IZLAZI NAPOLJE!" Ona plače i drhti, a onda rođaku koji je stajao dodje u glavu šta jebeno nije u redu. I ja i on pogledamo po sobi, a onda mi se srce zaledilo. Jebeno istrčim iz prikolice i devojka istrči sa nama. Vrata prikolice lupaju o bočnu stranu prikolice dok svi izlaze iz iste. Jedan od prijatelja mog rođaka nas pita šta nije u redu. Počinjem da nas brojim. Sada ih ima samo 11. "Nemoguce", potvrdi moj rođak.

U kabini je bilo dvanaest ljudi. Ali pošto se svi nisu dobro poznavali, niko nije primetio sve vreme da postoji još jedna osoba. A onda sam ranije shvatio da sam nekako primetio da nešto nije u redu. Znaš kao kada se samo zezaš i dobro se zabavljaš da ne primetiš ni namjanje sranje i ne pratiš uvek određene stvari? Siguran sam da je još neko bio u prikolici sa nama, i da je bio tamo bar jedan jebeni dan, jeo sa nama. Ono što to čini još gorim je to što sam mogao da shvatim ko je to bio jer mislim da niko nikada nije komunicirao sa tom osobom/čovek-kozom. Devojka se molila Isusu, a mi smo svi sedeli napolju. Na kraju skupimo hrabrost i pogledamo u prikolicu, ali tamo nema nikoga. Ponovo brojimo i ima nas 11. Vraćamo se u prikolicu i zaključavamo vrata. Objašnjavamo šta se desilo, a devojka kaže da je i ona shvatila i da kada je moj rodjak hteo nešto da kaže, osoba koja je sedela do nje snažno ju je uhvatila za nogu i nagnula se prema njoj i rekla nešto što nije mogla da razume . Tako da smo jebeno uplašeni dok sedimo zajedno, i ja posle nekog vremena od umora zaspim.

Kad se probudim, sunce tek izlazi, pola ljudi spava, a druga polovina pakuje naša sranja. Svi želimo da se vratimo kući pešice, ali četvoro ljudi žele da ostanu dok sunce ne izađe. A neki ljudi misle da se samo zajebavamo i da i dalje želimo da ostanemo u prikolicama. Samo želim da odem iz šume. Devojka se zvala Marija, ona koju je čovek koza dodirnuo. U svakom slučaju, pitao sam je da li zaista misli da je nešto loše, a ona kaže da samo želi da ide kući i da ne želi da bude sama u šumi još jednu noć. Zato odlučujemo da se raziđemo, četvorica koja žele da idu mogu da odu, ali ja moram da ostanem jer imam ključeve od prikolice, a to je od ujaka i moram da zaključam.

U ovom trenutku sam super besan, jer osećam da ljudi ovo sranje ne shvataju ozbiljno, a ja definitivno nisam želeo da budem u šumi još jednu noć. Provodim ostatak dana pokušavajući da ubedim ostale ljude, sada 4 devojke i četiri momka, da se izvuku iz šume. Stefan odlazi sa njima da uzme pušku i kaže da će se vratiti. Dakle, ostalo nas je samo 7 do 4 popodne. Oko 5 popodne još se nije vratio, a mi postajemo jebeno nervozni, a jedini razlog zašto sam prestao da ih molim da odu je taj što je otišao po pušku. oko 5 i 30 ili tako nešto, jedan rođak koji je ostao kaže da je devojka Marija napolju. Svi gledamo napolje, i sasvim sigurno, ona stoji pored ognjišta leđima okrenuta prikolici. Razmišljam u sebi, ako je bila tako jebeno uplašena, zašto bi se, dođavola, vratila? I onda dobijem onaj gadan osećaj u stomaku. Imao sam na umu da sve vreme miris bakra se nije osećao. Sada shvatam da mogu da osetim samo tračak tog mirisa. Kažem ovo ostalima i svi, a to su ljudi koji su hteli da ostanu u jebenoj šumi nakon što smo imali prokletog čoveka kozu u našoj prikolici, smeju mi se i pitaju da li sam ovo namestio da ih uplašim. Gledam ih kao, "Uopšte te ne zajebavam sada." Pitam ih zašto bih, jebote, radio tako nešto? Tako da jedna od devojaka izlazi napolje po Mariju. Došla je na pola puta do nje i ukopala se u mestu. Marija počinje da se mrda. Ne znam kako da to opišem. Kao da se neko okrenut leđima smejao a da nije ispustio nikakav zvuk. Ova činjenica me je naterala da shvatim da u celoj šumi nema jebenog zvuka. Bila je mrtva tišina. Ovo je bilo kasnije u septembru, tako da je tada još uvek bilo prilično vruće, ali je nekoliko dana bilo i super hladno. I obično ste mogli da čujete kako velike guske gaču ili neka vrsta ptica ili veverica čavrlja. Tako da sam izašao kroz vrata i rekao joj da se vrati u jebenoj prikolici odmah. Ona se vraća nazad u prikolicu i mi zaključavamo jebena vrata. Spuštamo sve roletne osim jedne i ostavljamo momka na prozoru da je posmatra. Ona stoji tamo još oko 20 minuta. Momak se okreće i kaže da je ona još uvek tamo. I tu je odjednom ogromno jebeno lupanje na vratima. Svi skačemo i guramo se po dnevnoj sobi prikolice. Lupanje je super glasno. Sada moj rođak drži jednu od devojaka, a druge dve se nekako kikoću nervoznim smehom, a ja i druga dva momka se tresemo od straha. Onda čujemo Stefana kako se dere.

"PUSTITE ME, JEBENO, PRESTANITE DA SE ZAJEBAVATE!" 

Prišli smo vratima i otvorili ih, a on je uleteo sa puškom. Napolju nije bilo nikog drugog.

Očigledno, išao je prema kampu. Ništa se čudno nije dogodilo u šumi, ali je video devojku. rekao je da nije Marija stajala tamo. Kada je stigao do ivice šume, ona se okrenula prema njemu sa opuštenim pogledom i samo zurila u njega, polako ga prateći dok je hodao po spoljašnjoj ivici livade prema prikolici. Rekao je da je tek kada je bio skoro na pola puta do prikolice shvatio da mu se ona približava. Krenula je od vatre prema njemu, a da on nije ni video njen pokret, okretala se, približavajući se. Rekao je da je samo pretrčao ostatak puta nazad do prikolice misleći da je otvoreno. I kada je došao do vrata koja su bila zaključana, okrenuo se i bila je otprilike na pola puta do vrata.

Pogledao je po prikolici i odjednom je pobledeo. Povlači me u stranu i šapuće mi na uvo: "Znaš da nas je samo sedmoro ovde, zar ne?" zaledio sam se u mestu. Bilo je to nazad u prikolici dok smo rešavali ko gde ide, a onda kada smo svi izašli napolje da razgovaramo ranije tokom dana. Upravo se vratio nazad. Pogledali smo kroz prozor i napolju nije bilo nikoga. Prepričali smo sve i onda sam pitao sve koliko je ljudi bilo ovde ranije. I svi kažu 8. Ja kažem, "Pa, koliko ih je sada ovde?" Svi prebroje i onda shvate da je samo sada 7 ljudi u prikolici. Tako je Stefan doneo nekoliko kutija municije i svoju pušku. I on je rekao svom ocu da u šumi postoji neka životinja jer nije mislio da će mu otac poverovati ako kaže da je to čovek-koza. Kaže da njegov rođak treba da dođe za nekoliko sati i da ujutru svi možemo da se vratimo kod njega i da će nas njegov rođak voziti kući. Sada sam stvarno jebeno prestravljen, ali se barem osećam bolje jer možemo  da ustrelimo sta god da se vrati, ako se vrati. Ali onda se moj rodjak upušta u  ogromnu svađu sa jednom od devojaka jer misli da pokušavam da budem smešan i da ih zezam, i da se ona stvarno plaši i da ja nisam smešan. Stalno joj govori da nisam takva osoba, a ona kaže: „Pa, kako da znamo da devojka nije bila samo Stefan sa perikom? Ili ako je to zaista Kozar, kako da znamo da je ovo pravi Stefan i da taj čovek-koza jednostavno nije ubio Stefana u šumi i uzeo mu pušku?"  Znači, jebeno ulazimo u veliku raspravu oko ovoga, gde smo ja i Stefan kao, „mogli bismo biti ozbiljno u opasnosti jer se u najmanju ruku neko ušunjao u našu jebenu prikolicu a da mi to nismo znali i mešao se sa nama, a u najgorem slučaju , nešto loše je u šumi i zajebava nas“. Jedna od devojaka plače i kaže da želi da ide odmah, a mi pokušavamo da joj kažemo da ne treba jer niko od nas ne šeta šumom usred noći. U ovom trenutku sunce počinje da zalazi i postaje malo oblačno. Jeli smo nešto i uključili radio na neko vreme, ali ne možemo da nađemo stanicu sa nečim zabavnim. Tako da ga gasimo otprilike u vreme kada se pojavi Stefanov rođak. Imao je 19 godina, mislim. U ovom trenutku, sunce je jedva iznad horizonta i on ima jednu od onih teških fenjernih lampi i drugu pušku. On priđe do prikolice i mi šapućemo Stefanu pitajući ga da li je siguran da je to njegov rođak, rekao je da.

Tip gleda iza sebe i svuda po kampu, a onda ulazi. Nekako nas sve pogleda i izgleda pomalo zbunjeno. Kaže: "Gde ti je drugarica? Mislio sam da će me sacekati u prikolici. Je li ona malo spora ili tako nešto?" Pitao je i da li smo kuvali krv u prikolici, jer ceo put do prikolice se osecao miris na krv i vruće serpe. Svi smo bili u fazonu "NE." i pitali smo ga o cemu jebeno priča, kakvu devojku je video na stazi?

Išao je istom stazom kojom je i Stefan išao i došao je do "prijatelja našeg tipa" koja je stajala na sredini staze, gledajući ga blago nasmejana. Postavio joj je gomilu pitanja, ali sve što je radila je zurenje u njega. Zatim mu se nasmešila i on je rekao da je nastavio da hoda. Činilo se da nije mogla da ga prati i pomalo je zaostajala za njim. Rekao je da ju je pitao da li je povređena ili nešto slično i da li joj treba pomoć. Ali, nastavila je da bulji. Na kraju je hodao i skrenuo kako je staza išla. Ali kada se okrenuo i vratio da vidi da li je dobro, staza je bila prazna. Pretpostavio je da je išla nekom prečicom kroz šumu do naše prikolice.

Kad je završio, ispričali smo mu celu priču o tome šta se dešava. Napola sam očekivao da će reći da seremo, ali on je samo slušao i onda seo na kauč u dnevnoj sobi.

Stefanov rođak se vraća priči o devojci. Kaže, kada je ona pokušavala da zaostane za njim, to mu je bilo veoma čudno, pa je pokušao da je zadrži ispred sebe, ali koliko god sporo hodao, ona je uvek malo zaostajala. I da je osetio ovaj gadan miris, i da je postajao sve jači kako je isao prema kampu. Na kraju je postalo stvarno jako. Rekla je nešto stvarno tiho što on nije razumeo, a kada se okrenuo, bila je tačno ispred njega,  i on se odmaknuo od nje.

U tom trenutku ju je pitao da li je dobro, a ako nije, da je nosi do kraja puta, a ona je samo nastavila da bulji. Rekao je da je posegnuo za njom, kao da je uhvati za rame, ali mora da je „pogrešno procenio razdaljinu“ jer je bila pored mesta gde je stavio ruku, kao da se pomerila dok je on gledao ravno u nju.

Dakle, u ovom trenutku, znamo da je ovo sranje stvarno, osim ako se Stefan ne šali, što možemo reći da ne zato što se skoro upišao u pantalone.

Napunili su puške, pojeli smo još nešto, i samo smo sedeli do 11, samo zaista se molim Bogu da je to neka ogromna šala koju su moji rođaci smislili za mene.

Oko 11 i nešto, smrad bakra se pretvara u pravi gadan miris nalik na krv, poput krvi kuvane i spaljene kose. Stefan i njegov rođak, Milan, odmah su ustali i zgrabili puške.

Na vratima je kao polu-kucanje-polu krebanje kandzama, i ne zajebavam se, ovaj glas zvuči kao kad vidiš one Jutjub mačke i pse čiji ih vlasnici uče kako da „pričaju“. Kaže čudno toniranim glasom: "Pusti me unutra jebote, prestani da se igraš."

To je nateralo da mi se jebene noge odseku i krv u venema stane, a jedna od devojaka je samo počela da plače i doziva Isusa.

Bilo je tako jebeno očigledno da to čovek ne govori. Nije imalo pravi akcenat, i to je neko sranje koje nisam shvatio do tog trenutka, ali svi ljudi imaju odredjeni akcenat kada govore, bez obzira na kojem jeziku. Svi ljudi imaju određenu vrstu ritma za razgovor. Ovo sranje nije imalo nikakvu vrstu akcenta ili ritma. Jedna od onih youtube mačaka, tako je jebote zvučalo ispred vrata. Dakle, sada sam u potpunosti prestravljen. Stalno vičemo, "Ko je to? Prestani da se zajebavaš, čoveče!" a ono samo stalno govori, "unutra" ili "pusti me jebote unutra" skoro 15 minuta. Onda miris nestaje na neko vreme. I sledećih sat vremena, cujemo kako se neko u suštini šunja po šumi i takva sranja. Svakih par minuta se vrati na vrata i kaže nešto.

Konačno, miris je nestao, sada je oko 2 sata ujutro. Milan je rekao: "Čoveče, jebeš ovo!" i otvara vrata i izlazi napolje sa svojom puškom.

Opalio je hitac u vazduh i rekao nešto u smislu: "U ime Isusa Hrista, odlazi!" Puca još dva puta, a onda iz šume tik uz reku preko puta prikolice zvucalo je kao da nešto polako mumla i huči.

Onda počinje da vrišti i zvuči skoro kao da žena i mačka u vreći vrište zajedno. Ozbiljno nikada nisam čuo takvo sranje, i možete čuti kako se grmlje na tom putu trese, Milan puca u drvored i onda se vratio u kuću.

Zaključavamo vrata, i možemo čuti ovo sranje kako vrišti i vrišti. Milan kaže da je nešto izašlo iz žbunja, super nisko puzeći po zemlji prema prikolici. On je pucao na njega. Uglavnom, tako je prošao ostatak noći, bukvalno je neprestano vrištalo naredna dva sata, i mogli smo da čujemo kako se sranje kreće pored drvoreda. Ali nikada se nije vratilo u prikolicu dok svi konačno nisu zaspali.

sedeo sam na stolici i posmatrao vrata držeći pušku u ruke koju mi je dao Stefan. Niko drugi ovo nije čuo ni video.

Klimao sam glavom nakon što su vriska i zvukovi konačno prestali, i skoro sam zaspao kada sam video da neko izlazi iz kupatila, a zatim je legao na sred poda i zaspao. Samo sam pretpostavio da je to neko od nas i klimnuo sam glavom. Nekako sam shvatio da nešto nije u redu, i dok sam se pretvarao da spavam, prebrojao sam nas. U prikolici je bilo 9 ljudi. U suštini nisam želeo da pokušam da pucam u jebenu stvar u prikolici i da nas sve ubijem tamo, ili da se Milan probudi i počne da puca, a onda se mi poubijamo medjusobno. Tako da sam samo ostao budan celu noć, pretvarajući se da spavam. Ponekad  bi ustao i na neki način uradio onu čudnu nervoznu stvar, ili bi se klatio kao da se smeje, ali onda bi se vratilo na pod. Posle nekog vremena sam zaspao.

Probudili smo se. Pojeli smo doručak, spakovali se i krenuli do Stefanove kuće. Ostao sam poslednji u prikolici i rekao sam da cu zaključati i da cu ih sustići, samo neka oni krenu.

Već su bili daleko, kada sam dotrčao, i u suštini samo smo trčali nazad do njegove kuće. Njegov rođak nas je odveo kući.

U kupatilu je bio prozor. Vratio sam se da zaključam i pogledao sam unutra. Bili smo previše glupi da zaboravimo da zaključamo prozor u kupatilu. Prozor je bio otvoren, kada sam prišao tamo.

Pretpostavljam da je to čekalo sve vreme, čekalo je da zaspimo i onda ušlo među nas. Prošetao je sa nama celim prokletim putem do Stefanove kuće, a onda je  zaostao do zadnjeg dela grupe i pogledao me pravo u oči pre nego što je otišao u šumu.

Nadamo se da ste uživali u našoj priči i da se i dalje ne bojite kampovanja u šumi. 

Business mail: urbanelegdende@gmail.com

Youtube nalog: https://www.youtube.com/@urbanelegendesveta