Ko više želi da sluša priču nego da je čita, može to ovde.
Uživajte u priči.
Smrt je bila praćena zvukom cipela medicinskih sestara sa gumenim đonom koje su brzo marširale po podovima od linoleuma. Miris antiseptičkog rastvora. Vrata, kojima je potrebno ulje, ritmično škripe dok je još jedan pacijent protrčao pored. čisti beli čarsavi i mutni oblici medicinskih sestara. Moje telo se pobunilo protiv oštrog predmeta u nasilnom izbacivanju smeđe, zelene i žute tecnosti na bolničkoj beloj posteljini. Vene su se isticale na mom malom, bledom vratu, a pljuvačka je letela iz mojih usta dok sam vrištao. Hladni čaršavi, ušuškani u urednim i strogim bolničkim uglovima, bili su uvijeni u ljute, vlažne čvorove uz moje grčevito telo. Ja sam obično uredna i skromna osoba, tako da možete zamisliti kako se zgrčim od užasa zbog ovog glasnog, nasilnog i neurednog odlaska. Zadrhtim kada mi um, uvek, odluta da se toga setim.
Srećno me vraća u sadašnjost daleki gvozdeni zveket grobljanske kapije. Postoji ohrabrujuća i utvrđena sigurnost u vezi sa smrću, a to je zadovoljstvo. Mirno i bezbolno. Život je bio teži, stresan. Moj otac je radio duge dane u ruševnim rudarskim tunelima usečenim duboko u zemlju. Vraćao bi se sa licem duboko urezanim u ugljenu prašinu, srušavajući se u hrkanje na malom, tvrdom krevetu. Sećam se i maminih usta, stisnutih usana od konstantne brige, i skrivajući dva ispucala prednja zuba. Sećam se kako je moj mlađi brat vrištao od gladi i hladnoće. Ledenu zemlju su iskopali ljudi velikih ramena sa sekirama i lopatama kada je moj mali brat umro pre toplog proleća. Naravno, bilo je i radosnih trenutaka; stvari kojih se sećam sa nostalgijom.
Postoji jedna stvar koju se sećam sa uzbuđenjem. Natalija živković i ja tog letnjeg jutra. Vazduh je već bio gust, vlažan i zujao od cvrčaka dok smo trčali do potoka. Bilo je to naše omiljeno mesto tokom leta, ovo posebno mesto, gde se voda skupljala - hladna i u senci - u klokotajućem dubokom bazenu okruzenog velikim kamenjima. Tog dana smo prvi put plivali goli. Naše vrištanje I smejanje bilo je glasno, bili smo oduševljeni nestašnošću toga - uzbudljivom i užasavajućom mogućnošću da se neko iznenada pojavi i vidi nas. Kada smo izašli da se obučemo na toplom kamenju, okrenuo sam se da gledam kako ona, zmijolika i gipka, izlazi iz vode. Divna, bila je misao koja mi je pala - nepozvana, ali iznenada potpuno očigledna - u um. Više nismo cvilili ili kikotali se. Kapljice su klizile preko njenih malih, okruglih grudi. Njene bradavice su bile braon boje, čvrsto i oštro skupljene od hladne vode. U jednom zastrašujućem i opojnom trenutku, zamislio sam kako ližem klizne kapljice koje su se kotrljale preko njene kože boje meda. Gledala je kako sam je gledao. Njene vlažne, tamne trepavice uokvirile su smele i znalačke zelene oči, poput očaravajuće boginje. Teško je, sada, utvrditi u kojoj meri je Natalija živković znala za moju iznenadnu i iskrenu želju da ližem njene prelepe mlade grudi, jer smo narednih dana oboje oboleli od kolere. Ona je živela, a ja sam umro.
čekao sam, sa tugom, ali Natalija nije stigla na groblje "kapije raja" još šezdeset godina. Kao i za sve druge, i za nju je izvađena gomila zemlje, u tamnim i vlažnim grudvama, vlazni crvi koji su se mučili na suviše suvom vazduhu. Telo joj je bilo naborano i mršavo, ali te svetlo zelene oči nikada nisu potamnele. Udala se za čoveka - lažova, mislio sam - i imala petoro dece. Te prve decenije proveo sam u nadi, ali ona nije ostala posle smrti u duhovnom obliku, kao što sam ja. Ostao sam sam.
Ponekad pratim ime koje sam imao u životu, Stevan Randjelović: 1898.-1913., prstom providnim i laganim kao šapat. Ovaj jednostavan rezime o meni je urezan u skromnom kamenu, sada oblozenim mahovinom. Ovih dana moje postojanje je uglavnom posvećeno posmatranju predvidljivih kontura godišnjih doba. Sedim nedeljama na ramenu kamenog anđela da gledam kako se sneg postepeno povlači iz suncem ispunjenih dolina. Posmatram ljubičice, neodoljive, kako se probijaju kroz hladno tlo da pozdrave prolećno sunce. Ležim preko napuklog kamena sopstvenog groba i gledam kako kapi kiše jure prema zemlji sa olujnog, jesenjeg neba. Zadržan sam ovde, od strane nepoznatih sila, do groblja i okolne šume. Imam malo uticaja na svet oko sebe, osim možda malog odvajanja vetra dok se kreće oko mene. Otporan sam na prljavštinu i blato, nevidljiv čak i nakon kupanja u stajaćim septembarskim močvarama, ili ležeći preko letnje pečenih zemljanih puteva. U vrtložnim, ledenim zimskim jutrima, moja bosa stopala ostavljaju jedva primetne otiske dok lutam najlakšim nanosima. Ne primećuju me svi osim najlakših i najbudnijih insekata i ptica, koje povremeno mogu da ubedim da nakratko sednu na moju beznačajnu formu. Deo svog vremena, u toplijim mesecima, provodim prateći grupe šarolike dece na školskim ekskurzijama.
Moderni ljudi imaju tendenciju da spaljuju svoja tela. Po mom mišljenju morbidna praksa, ali je to imalo pozitivan efekat pretvaranja groblja Rajska kapija u više memorialni muzej nego aktivno groblje. Ovo je olakšanje za mene. Iako sam bez tela, nisam bez osećanja, a jaukanje ožalošćenih udovica i plač dece na grobovima nedavno umrlih najmilijih su me veoma mučili. Stajao bih sa njima dok su plakali, sa nevidljivim izrazom trezvene tuge sa poštovanjem. Sada se, umesto toga, pridružujem deci dok se gomilaju oko informativnih tabli o lokalnoj istoriji, ili ispred grobova i mauzoleja. Na jednoj informativnoj tabli, pod naslovom „Naselje vučija dolina: 1890.-1957.“, nalazi se fotografija neke dece iz moje školske kuće, snimljena dve godine pre nego što sam i ja tamo poceo.
Oni nas vide, ali ne vide nas, ovu decu današnjice. Gledao sam, samo nekoliko centimetara od njihovih lica, kako posmatraju moje savremenike. Mogu da osetim da se razumevanje gubi negde u bezbojnosti crno-bele slike, ili u našim pravim licima (osmeh tada nije bio u modi na fotografijama), ili samo zbog odeće, što deluje čudno i njima starinski. „Mi nismo toliko različiti, znaš“, objašnjavam, iako me ne čuju. Turistički vodič ništa ne pomaže. Moj grob se, na primer, koristi da opišem epidemiju kolere koja je zahvatila dolinu početkom 20. veka. Navodno je to uzrokovano gradskim vodosnabdevanjem koji je prolazio kroz leševe muškaraca smrvljenih u rudarskoj katastrofi, što nije činjenica sa kojom sam bio u redu kada sam to saznao. „Pa, o meni se mora znati više od toga“, kažem razdraženo, ali ova žena je rođena 1981. godine, tako da ne mogu da joj zamerim što zna vrlo malo o istoriji. U blizini mog groba je jelka koja za dve decenije prevazilazi ovog navodnog stručnjaka prošlosti. Priča deci o mojoj tragičnoj smrti, sa samo petnaest godina. Ova moja smrt, ističe ona, bila je godinu dana pre izbijanja Velikog rata. Ovo pruža zgodan put za odvođenje dece u kasu do sledećeg mesta sa grobovima. Nekih dana smatram da je uvredljivo što se moja smrt koristi samo kao tačka okretanja ka važnijim i poznatijim smrtima, ali možda sam previše osetljiv. Deca su do ovog trenutka obično zastakljena. Ovo nije iznenađujuće. Kako se deca mogu ukoreniti u promenljivom pesku prošlosti sa činjenicama i brojkama? Šezdeset ljudi mrtvih u urušavanju rudnika 1913. u Vučijoj dolini. Dvadeset miliona mrtvih u Prvom svetskom ratu. Bolje im je reći da Milan Marković, koji se vidi u prvom redu na fotografiji školske zgrade, ima vidno mokar nos jer je plakao prvog dana škole. Ili da je kovrdžava Marija Petrović (u sredini desno), sestra pomenute Natalije, bila zaljubljena u Mihajla veljkovića (pozadi desno). Ili da ćemo svi imati grudve ispred škole kada se škola završi poslednjeg dana pre našeg božićnog raspusta. Kad bih bar mogao da im kažem, mislim, sa opakim veseljem, o Nataliji, vlažne grudi koje blistaju, koja mi se smeši sa svetlim samopouzdanjem. Tada bi shvatili, mislim, da se mladi ljudi na izbledeloj fotografiji nisu toliko razlikovali od njih samih.
Jednog prohladnog jesenjeg jutra, jedna devojka, iz druge grupe školske dece koja se šuškaju i njuškaju, pogledala je moj grob i rekla, nikome posebno, „Stevan Randjelović. Stevan, kao nas junak Sindjelić.'' Njene budne zelene oči sa zanimanjem su posmatrale moje ime. Osećao sam se viđenim, prepoznatim, slavljenim. „Da!" Plakao sam, radostan. „Baš tako! To sam ja!" Pratio sam zelenooku devojku, trudeći se da budem od pomoći dajući nečuvene, ali tačne odgovore na pitanja na radnom listu obezbeđenom u njenoj svesci. Nevoljno sam se oprostio od nje kada je njena grupa otišla kroz kapije od kovanog gvožđa četrdeset pet minuta kasnije. Opsednut sam detaljima ovog sastanka veličanstvenim i divnim satima nakon toga. Zamislite moj šok i radost kada je devojka, moja nova Natalija, ponovo prošetala samo nedelju dana kasnije, svađajući se sa bujnim, zlatnim štenetom na povodcu. Hodao sam s njima od jedne do druge kapije, pričajući joj o promeni godišnjih doba, o bolnici sa čistim, belim površinama, o mojoj porodici i o školi. Rekao sam joj da možemo zajedno da trčimo kroz dugu travu kada se vreme ponovo zagreje. Mogli bismo trčati do potoka. Mogao bih da joj pokažem mesto, hladno, zaštićeno mesto gde je voda duboka. Vazduh bi bio vreo i mogli bismo da ostavimo svoju odecu na toplo kamenje dok zajedno plivamo. Prvo padanje snega prekrilo je vrhove ogromnih, udaljenih venaca, događaj koji obično pratim, ali sam bio previše rastrojen da bih primetio. Biti nevidljiv i neprimecen ranije je bila samo blaga smetnja, ali sada je bilo mučno.
Natalija je većinu dana stizala uveče, pas na povodcu, putujući od kapije do kapije, verovatno kao deo veće rutine. Svaki dan sam vrištao u mučnoj frustraciji dok me je napuštala, žudeći da bude viđena, da bude poznata. Dodirnuti i biti dodirnut. Inspiracija je došla jednog jutra kada sam posmatrao rosom prekrivenu paučinu, razgranatu i složenu, obično nevidljivu, ali obasjanu svojom vlažnošću na jarkom jutarnjem suncu. U blizini je kolibri vadio nektar iz cveća. Otvrdnuo sam srce i posegnuo za malom pticom. Nisam bio siguran kakvu silu mogu da proizvedu moji nevidljivi prsti, bio sam šokiran kao kolibri kada sam uspeo da uhvatim njegovo sićušno, gotovo bestežinsko telo. Odlučno sam mu zavrnuo vrat. Podigao ga do mojih usana. Moji nevidljivi i tupi, ali uporni zubi trgali su žilavo telo. Perje se uvijalo i lepršalo na vlažnu zemlju dok su topli, mali organi prštali o moje usne. Krv i iznutrice su mi tekle niz bradu, oblažući usta i lice. Čekanje na nju je bilo mukotrpno. Rasejano sam posmatrao požutelo lišće kako leprša na zemlju sa hrastova na brdu. Konačno, svetlost je počela da se smanjuje od popodneva, pretvarajući nebo u tmurno sivo. Čuo sam je kako se približava i stao na ulaz kapije, kontrolisajući moja nervozna usta - čije su konture, nadao sam se, sada, konačno, vidljive - u osmeh pozdrava.
U početku sam mislio da je moj plan propao - bili su na samo nekoliko koraka i nastavljaju bezbrižno. Odjednom je pas stao, očiju uprtih u moje lice, i tiho zarežao i devojka je, zbunjena i zabrinuta, zastala. Pogledala je psa, i pratila njegov pogled do prostora gde sam stajao ispred njih. Moj osmeh se proširio. Bio sam oduševljen svojim planom, spreman, prvi put posle više od jednog veka, da budem viđen. Moja Natalija je posrnula unazad, rasirenih očiju i krika koji je počeo u njenom grlu. Bio je savršen trenutak, pre nego što je potrčala, kada smo se pogledali pravo u oči.
Oni nas vide, ali ne vide nas, ovu decu današnjice. Gledao sam, samo nekoliko centimetara od njihovih lica, kako posmatraju moje savremenike. Mogu da osetim da se razumevanje gubi negde u bezbojnosti crno-bele slike, ili u našim pravim licima (osmeh tada nije bio u modi na fotografijama), ili samo zbog odeće, što deluje čudno i njima starinski. „Mi nismo toliko različiti, znaš“, objašnjavam, iako me ne čuju. Turistički vodič ništa ne pomaže. Moj grob se, na primer, koristi da opišem epidemiju kolere koja je zahvatila dolinu početkom 20. veka. Navodno je to uzrokovano gradskim vodosnabdevanjem koji je prolazio kroz leševe muškaraca smrvljenih u rudarskoj katastrofi, što nije činjenica sa kojom sam bio u redu kada sam to saznao. „Pa, o meni se mora znati više od toga“, kažem razdraženo, ali ova žena je rođena 1981. godine, tako da ne mogu da joj zamerim što zna vrlo malo o istoriji. U blizini mog groba je jelka koja za dve decenije prevazilazi ovog navodnog stručnjaka prošlosti. Priča deci o mojoj tragičnoj smrti, sa samo petnaest godina. Ova moja smrt, ističe ona, bila je godinu dana pre izbijanja Velikog rata. Ovo pruža zgodan put za odvođenje dece u kasu do sledećeg mesta sa grobovima. Nekih dana smatram da je uvredljivo što se moja smrt koristi samo kao tačka okretanja ka važnijim i poznatijim smrtima, ali možda sam previše osetljiv. Deca su do ovog trenutka obično zastakljena. Ovo nije iznenađujuće. Kako se deca mogu ukoreniti u promenljivom pesku prošlosti sa činjenicama i brojkama? Šezdeset ljudi mrtvih u urušavanju rudnika 1913. u Vučijoj dolini. Dvadeset miliona mrtvih u Prvom svetskom ratu. Bolje im je reći da Milan Marković, koji se vidi u prvom redu na fotografiji školske zgrade, ima vidno mokar nos jer je plakao prvog dana škole. Ili da je kovrdžava Marija Petrović (u sredini desno), sestra pomenute Natalije, bila zaljubljena u Mihajla veljkovića (pozadi desno). Ili da ćemo svi imati grudve ispred škole kada se škola završi poslednjeg dana pre našeg božićnog raspusta. Kad bih bar mogao da im kažem, mislim, sa opakim veseljem, o Nataliji, vlažne grudi koje blistaju, koja mi se smeši sa svetlim samopouzdanjem. Tada bi shvatili, mislim, da se mladi ljudi na izbledeloj fotografiji nisu toliko razlikovali od njih samih.
Jednog prohladnog jesenjeg jutra, jedna devojka, iz druge grupe školske dece koja se šuškaju i njuškaju, pogledala je moj grob i rekla, nikome posebno, „Stevan Randjelović. Stevan, kao nas junak Sindjelić.'' Njene budne zelene oči sa zanimanjem su posmatrale moje ime. Osećao sam se viđenim, prepoznatim, slavljenim. „Da!" Plakao sam, radostan. „Baš tako! To sam ja!" Pratio sam zelenooku devojku, trudeći se da budem od pomoći dajući nečuvene, ali tačne odgovore na pitanja na radnom listu obezbeđenom u njenoj svesci. Nevoljno sam se oprostio od nje kada je njena grupa otišla kroz kapije od kovanog gvožđa četrdeset pet minuta kasnije. Opsednut sam detaljima ovog sastanka veličanstvenim i divnim satima nakon toga. Zamislite moj šok i radost kada je devojka, moja nova Natalija, ponovo prošetala samo nedelju dana kasnije, svađajući se sa bujnim, zlatnim štenetom na povodcu. Hodao sam s njima od jedne do druge kapije, pričajući joj o promeni godišnjih doba, o bolnici sa čistim, belim površinama, o mojoj porodici i o školi. Rekao sam joj da možemo zajedno da trčimo kroz dugu travu kada se vreme ponovo zagreje. Mogli bismo trčati do potoka. Mogao bih da joj pokažem mesto, hladno, zaštićeno mesto gde je voda duboka. Vazduh bi bio vreo i mogli bismo da ostavimo svoju odecu na toplo kamenje dok zajedno plivamo. Prvo padanje snega prekrilo je vrhove ogromnih, udaljenih venaca, događaj koji obično pratim, ali sam bio previše rastrojen da bih primetio. Biti nevidljiv i neprimecen ranije je bila samo blaga smetnja, ali sada je bilo mučno.
Natalija je većinu dana stizala uveče, pas na povodcu, putujući od kapije do kapije, verovatno kao deo veće rutine. Svaki dan sam vrištao u mučnoj frustraciji dok me je napuštala, žudeći da bude viđena, da bude poznata. Dodirnuti i biti dodirnut. Inspiracija je došla jednog jutra kada sam posmatrao rosom prekrivenu paučinu, razgranatu i složenu, obično nevidljivu, ali obasjanu svojom vlažnošću na jarkom jutarnjem suncu. U blizini je kolibri vadio nektar iz cveća. Otvrdnuo sam srce i posegnuo za malom pticom. Nisam bio siguran kakvu silu mogu da proizvedu moji nevidljivi prsti, bio sam šokiran kao kolibri kada sam uspeo da uhvatim njegovo sićušno, gotovo bestežinsko telo. Odlučno sam mu zavrnuo vrat. Podigao ga do mojih usana. Moji nevidljivi i tupi, ali uporni zubi trgali su žilavo telo. Perje se uvijalo i lepršalo na vlažnu zemlju dok su topli, mali organi prštali o moje usne. Krv i iznutrice su mi tekle niz bradu, oblažući usta i lice. Čekanje na nju je bilo mukotrpno. Rasejano sam posmatrao požutelo lišće kako leprša na zemlju sa hrastova na brdu. Konačno, svetlost je počela da se smanjuje od popodneva, pretvarajući nebo u tmurno sivo. Čuo sam je kako se približava i stao na ulaz kapije, kontrolisajući moja nervozna usta - čije su konture, nadao sam se, sada, konačno, vidljive - u osmeh pozdrava.
U početku sam mislio da je moj plan propao - bili su na samo nekoliko koraka i nastavljaju bezbrižno. Odjednom je pas stao, očiju uprtih u moje lice, i tiho zarežao i devojka je, zbunjena i zabrinuta, zastala. Pogledala je psa, i pratila njegov pogled do prostora gde sam stajao ispred njih. Moj osmeh se proširio. Bio sam oduševljen svojim planom, spreman, prvi put posle više od jednog veka, da budem viđen. Moja Natalija je posrnula unazad, rasirenih očiju i krika koji je počeo u njenom grlu. Bio je savršen trenutak, pre nego što je potrčala, kada smo se pogledali pravo u oči.
Comments
Post a Comment