MEKSIčKA EL CHUPAKABRA

 

Ko više želi da sluša priču nego da je čita, može to ovde.

Uživajte u priči.

Dok stojim ovde nad grobom mojih roditelja, Dragana  i Jelene Petrović, ne mogu a da ne ponavljam ta zastrašujuća sećanja u svom umu iznova i iznova. Sve je počelo jedne tople letnje večeri pre 15 godina u Meksiku kada je moja majka spremala  večeru u našoj maloj kuhinji sa mojom babom, Marijom. Dok smo ja i moja devetogodišnja sestra  Marijana  postavljali stari drveni sto na našoj terasi, moj otac i naš deda, Luis, pekli su kobasice  na roštilju. Mogao sam da čujem svog oca i dedu  kako se veselo  smeju jedan sa drugim.

"Vreme je za jelo!" vikala je moja mjka. Sva moja porodica je krenula za sto na večeru.

„Znate, ne morate da radite ovo Mija. To bi moglo biti opasno!” šapnula je moja baba  majci.

„Mama, molim te! Želim da napravim bolji život za svoju porodicu. Ti to znaš." odgovorila je moja majka. Svi smo počeli da jedemo svoje večere. Razgovor je bio tiši nego obično.

Bili smo siromašna porodica koja je jedva preživljala iz dana u dan. Pored toga smo bili u Meksiku, gde i nije baš bilo mirno, naši roditelji su umeli da se snadju, ali kada smo došli ja i Marijana na svet, polako su počeli da razmisljaju o tome da se presele negde gde je sigurnije za porodicu i gde je život bolji. Roditelji su to krili od nas, ali krišom sam ih slušao jedne noći kad su pričali o tome kako ih neka banda maltretira i kako otac mora da radi za njih svakakve poslove i šta sve ne. Nisam mogao da verujem tomu, jer kad bih bio sa svojim roditeljima, činili su se tako srećni i kao da uopste ne postoji ni najmanji problem u našim životima i našoj porodici, medjutim sada kada sam stariji, shvatam da mi tako mali to tada ne bi razumeli i ništa ne bi mogli da napravimo po tom pitanju, tako da su pre krili to od nas i glumili da nema problema uopšte. 

Posle večere, moji deda i baba su se spremali da krenu kući. Zagrlili smo ih jako čvrsto poslednji put. Kada su otišli, moja sestra Marijana i ja smo ušli unutra, spremili se za krevet i otišli ​​na spavanje.

Sledećeg jutra sam se rano probudio kada sam čuo petla kako doziva iz daljine. Svako od nas se obukao i zgrabio svojih nekoliko odabranih stvari koje će poneti sa sobom na put da pređemo granicu između Meksika i Sjedinjenih Država u nadi za boljim životom. Naš komšija nas je rano tog jutra odbacio  dobar deo puta, daleko u pustinju. Tokom puta nas je stalno posmatrao, nase ponašanje tačnije i kako to podnosimo. Bili smo mali pa nismo to shvatali kao nešto tragično, najteže nam je bilo opraštanje sa babom i dedom. Pričao nam je o velikoj Americi i kako je tamo sve dugačije, kako ćemo ići u školu, učiti, upoznati drugu decu, imati bolju opremu za školu, možda ići na neki sport... želeo bih trenirati fudbal, jednog dana biti poznati fudbaler. Marijana se radovala tomu i pričala kako želi postati frizerka i praviti najbolje frizure na svetu, i ženske i muške. Kada nije mogao dalje da vozi, pozdravio se sa mnom i mojom porodicom i poželeo nam sreću. Bio sam nervozan jer smo sada morali da krenemo pešice i predjemo mnoge kilometre pustinje.

Dok smo hodali, pokušavali smo da skratimo vreme pevajući naše omiljene meksičke narodne pesme i pričajući jedni drugima naše najbolje viceve. Proveli smo toliko vremena razgovarajući i smejući se jedno sa drugim da smo izgubili pojam o vremenu. Bilo je baš toplo celog dana, a okolina je sve vreme izgledala isto, kao kad bi stajali u mestu, a ne hodali celog dana. Kada sam pogledao u nebo, primetio sam da je sunce počelo da zalazi i vise nije bilo tako toplo. Bio sam dosta umoran od pesačenja. Odlučili smo da je vreme da prenoćimo i napravimo kamp. Moj otac nam je napravio lepu toplu vatru da nas greje tokom noći. Nakon što smo večerali, moj otac nam je rekao kako želi da nam ispriča legendu o el Čupakabri.

„Pre oko 25 godina, postojalo je stvorenje koje je počelo da privlači pažnju ljudi. Niko to nikada ranije nije video, ali kada su to učinili, bili su veoma uplašeni. Ima velike, crvene blistave oči i veoma oštre šiljke na leđima. Rečeno je da stoji na zadnjim nogama i da ima telo reptilskog kengura. Bilo je mnogo puta kada bi se farmeri probudili da nahrane svoje životinje ujutru, samo da bi ih zatekli kako leže na zemlji mrtve i potpuno isušene od krvi. Ni jedna kap krvi nije ostala iza. Poznato je da ovo stvorenje ne lovi samo životinje, već i ljude! Bilo je mnogo priča o ljudima koji su pokušavali da pređu granicu kao mi, samo da bi na kraju nestali. Čini se da mnogi veruju da je el Chupacabra došao do njih pre nego što su stigli u Sjedinjene Države. Dakle, ako ikada čujete tiho režanje, shvatite to kao upozorenje i trčite što brže možete“, osmehnuo se moj Otac dok je završavao svoju priču. 

“Strasna priča tata!” reče Marijana sa uzbuđenjem.

„Da! Svidelo mi se tata! Bilo je neverovatno!" Dodao sam.

Moj tata se nasmejao: „Pa, drago mi je da se vama  dopalo.

„Hej tata, hoćeš li nas večeras ušuškati u vreće za spavanje?“ upitala je Marijana.

„U redu, naravno, Marijana. Sve za tebe srećo moja“, složio se moj tata.

Dok smo se moja sestra i ja ušuškali u vreće za spavanje, naš tata je prišao i poljubio nas u čelo i poželio laku noć.

„Hej Jelena, idem da nađem mesto za wc pre nego što odemo u krevet“, rekao je moj tata.

„U redu dušo“, osmehnula mu se moja mama.

Moj otac je tada otišao i nestao u mrak. Nakon nekoliko minuta, moja mama je bila zabrinuta kad se moj otac nije vratio. Zatim je odlučila da ode i proveri ga da vidi zašto se toliko zadržao. Kada je otišla da ga proveri, konačno ga je našla sa svojom baterijskom lampom. Njegovo telo je ležalo na zemlji, beživotno i isušeno od svoje krvi. Nije ostalo ni kapi. Moja mama se vratila u panici. Bila je prestravljena, video sam joj to u očima. Odjednom smo je pitali gde je tata i onda je počela da plače.

„Tvoj otac je mrtav srećo“, rekla je moja mama dok je jecala. „Nešto ga je napalo. Ostani uz mene. Sada imamo samo jedno drugo.” Nisam mogao da verujem, ali opet, moj otac se nikada nije vratio. Tada jos uvek nisam znao šta mu se desilo, nisam mogao ni da pretpostavim. Nas troje smo se zagrlili i tako se uspavali, u plaču zbog gubitka našeg voljenog oca. 

Kada je nastupilo jutro, spakovali smo vreće za spavanje i napustili kamp. Veći deo dana bio je zaista tih jer niko od nas nije znao šta da kaže nakon užasne noći sinoć. Šetali smo satima i satima pod vrelim suncem. Ubrzo je sunce ponovo počelo da zalazi. Moja sestra, mama i ja smo se dogovorili da stanemo, napravimo kamp i prenoćimo.

Ovaj put, moja majka je zapalila vatru da nas zagreje te noći. Kada je pao mrak, odjednom smo počeli da čujemo tiho režanje. Bila je oblačna noć, nigde meseca na vidiku, a videli smo mozda metar od nas u daljinu, posle toga je nastupala beskonačna tama. Okretali smo se stalno, suzbili jedan uz drugog i otvorili širom oči kako bi što dalje mogli da vidimo. Režanje je postajalo sve glasnije, kao da se nešto približavalo, ja sam govorio majci da je to El chupakabra, ali nije me slušala, samo me je jače i jače stiskala za ruku od straha, a onda smo videli velike, crvene blistave oči kako dolaze iz mraka. Čudno stvorenje se tada pokazalo. Bio je to el Chupakabra! Iz očeve priče! Nisam mogao da verujem! Priča je bila istinita! Zver je počela glasno da riče. Svi smo vrištali i tada je moja majka stala između Marijane, mene i stvorenja.

"Bežite! Bežite odavde! Trči Marijana! Beži Marko!” vrisnula je naša majka. Zgrabio sam Marijanu za ruku i počeli smo da trčimo što smo brže mogli. Nisam mogao da verujem. Moja mama se žrtvovala da bi nam kupila vremena da pobegnemo i pomogla da se spasemo! Ubrzo smo Marijana i ja uočili tamni tunel u daljini. Potrčali smo što smo brže mogli do tunela. Kada smo se približili mračnom tunelu, utrčali smo unutra pokušavajući da se sakrijemo od strašnog stvorenja. Tada smo videli iste crvene blistave oči u mraku kako se polako kreću ka nama. Kako je tako brz? Kako je mogao da nas prati, trčali smo najbrže što smo mogli i na kraju nas je sustigao? I kako moze znati tačno gde smo, zar toliko dobro vidi u mraku, to mora da su te crvene oči. Svakakva pitanja su mi prolazila kroz glavu tada dok je Marijana tiho jecala. 

Bili smo prestravljeni i nismo znali šta da radimo. Dok smo polako hodali unazad, spotaknuo sam se o nešto tvrdo i metalno. Pomerao sam ruku u mraku da uhvatim ono o šta sam se spotaknuo i primetio da je to pajser! Kada je el Čupakabra počeo da se približava Marijani i meni, drhtali smo od straha. Uzeo sam taj pajser, stavio ga malo iz svoje noge spreman da zamahnem kad krene na nas. Držao sam Marijanu za ruku, koja je bila iza mene i polako smo išli unazad. El chupakabra se sve više približavao, na kraju sam mogao da osetim njegov nepodnošljivo smrdljivi dah i po zvuku njegovih koraka koje sam slušao, bio je na oko metar od nas. Kad je bilo dovoljno blizu, krenulo je na nas, medjutim ja sam ga iznenadio svojim pajserom i to stvorenje sam ubo u nogu istim. Zver je urlala od bola.

„Beži Marijana!” Povikao sam i oboje smo nastavili da trčimo kroz tunele najbrže što smo mogli. Sve čega se sećam je kako smo trčali i trčali i trčali celu prokletu noć. Na kraju smo jednostavno pali od umora, gladi i neizmoglosti. 

Sledećeg jutra, mogli smo da vidimo sunčevu svetlost kako ulazi i sija u tunel sa drugog kraja. Konačno smo našli izlaz na drugom kraju tunela i pobegli od el chupakabre! Marijana i ja smo videli restoran preko puta. Kada smo ušli u restoran, svi su počeli da bulje u nas.

"Jeste li vi deca dobro?" pitala nas je stara konobarica.

Do dana današnjeg još uvek ima mnogo viđenja i izveštaja o monstruoznom stvorenju, El cupakabri, ne samo vidjenja, već i smrti, ljudi koji su završili na psihijatriji kao moja sestra, stoke koja je sve manje i manje... Imam 32 godine i samo sam imao sreće, ko zna još koliko njih je umrlo da bi nekoga spasili, ili koliko njih uopšte, nije ni spašeno...