Urbane legende sveta

Ko više želi da sluša priču nego da je čita,  može to ovde. Uživajte u priči.    "Naravno ljubavi, evo upravo završavam sa poslom, znači pakujem se u kola i stižem kući, volim te, ćao" . Spustio sam telefon, upalio auto i krenuo ka kući. Radio sam kao doktor u obližnjoj klinici, s tim što sam nekada kada im baš treba pomo ć išao da pomognem i bolnicama koje su malo dalje od mog grada. Vidite, sve mi je išlo u životu, bio sam jedan od najboljih doktora na severu dr ž ave, imao sam prelepu ž enu kod kuće, dobru platu, prijatelje.. č ak i ljubavnice.. Imam oko 40 godina, a moja žena 37. Kada ste medju najboljima, onda vas ljudi vi š e po š tuju i cene, i vi š e vam se dive, kao na primer meni svaka medicinska sestra koju sam upoznao. Odlučio sam da krenem putem koji vodi kroz sela do kuće, bio sam umoran tako da na putu sa više krivina sam morao više da obraćam paznju, da ne bih zaspao za volanom. Bilo je toplo letnje veče, mesec je osvetlavao put kao da je ulično svetlo. N...

  Ko više želi da sluša priču nego da je čita,  može to ovde. Uživajte u priči. Dok stojim ovde nad grobom mojih roditelja, Dragana  i Jelene Petrović, ne mogu a da ne ponavljam ta zastrašujuća sećanja u svom umu iznova i iznova. Sve je počelo jedne tople letnje večeri pre 15 godina u Meksiku kada je moja majka spremala  večeru u našoj maloj kuhinji sa mojom babom, Marijom. Dok smo ja i moja devetogodišnja sestra  Marijana  postavljali stari drveni sto na našoj terasi, moj otac i naš deda, Luis, pekli su kobasice  na roštilju. Mogao sam da čujem svog oca i dedu  kako se veselo  smeju jedan sa drugim. "Vreme je za jelo!" vikala je moja mjka. Sva moja porodica je krenula za sto na večeru. „Znate, ne morate da radite ovo Mija. To bi moglo biti opasno!” šapnula je moja baba  majci. „Mama, molim te! Želim da napravim bolji život za svoju porodicu. Ti to znaš." odgovorila je moja majka. Svi smo počeli da jedemo svoje večere. Razgovor je bio ti...

Ko više želi da sluša priču nego da je čita,  može to ovde. Uživajte u priči.  Smrt je bila praćena zvukom cipela medicinskih sestara sa gumenim đonom koje su brzo marširale po podovima od linoleuma. Miris antiseptičkog rastvora. Vrata, kojima je potrebno ulje, ritmično škripe dok je još jedan pacijent protrčao pored. čisti beli čarsavi i mutni oblici medicinskih sestara. Moje telo se pobunilo protiv oštrog predmeta u nasilnom izbacivanju smeđe, zelene i žute tecnosti na bolničkoj beloj posteljini. Vene su se isticale na mom malom, bledom vratu, a pljuvačka je letela iz mojih usta dok sam vrištao. Hladni čaršavi, ušuškani u urednim i strogim bolničkim uglovima, bili su uvijeni u ljute, vlažne čvorove uz moje grčevito telo. Ja sam obično uredna i skromna osoba, tako da možete zamisliti kako se zgrčim od užasa zbog ovog glasnog, nasilnog i neurednog odlaska. Zadrhtim kada mi um, uvek, odluta da se toga setim. Srećno me vraća u sadašnjost daleki gvozdeni zveket grobljanske kapije...

Ko više želi da sluša priču nego da je čita,  može to ovde. Uživajte u priči.    Zovem se Dimitrije. Imam ujaka na selu, malo dalje od mog grada, koji se bavi zemljoradnjom i koji ima dosta svoje šume i prikolice u njoj koje koristi za lov ili odmor. Imam 16 godina i kao i moji rodjaci, tek smo počeli da se okupljamo i idemo na kampovanje sami u šumi, tako da su me pozvali i ovog puta da idem sa njima i njihovim prijateljima. Pristao sam na to, iako su se stalno zezali na moj račun zato što sam bio gradsko dete za razliku od njih. Svakako, okupili smo se i otisli svi zajedno do šume.  Postavili smo kamp pored dve prikolice i otisli da se kupamo na jezeru tu u blizini. U toku kupanja iz šume su niotkud izasli stariji čovek sa puškom i momak negde mojih godina, za kog sam predpostavio da je sin starijeg čoveka. Upitao nas je sta radimo tu, rekao sam mu o svom ujaku, koga je taj čovek poznavao i da smo došli da kampujemo u šumi. Njegov sin ga je pitao da li može da osta...