Urbane legende sveta

  Ko više želi da sluša priču nego da je čita,  može to ovde. Uživajte u priči. Dok stojim ovde nad grobom mojih roditelja, Dragana  i Jelene Petrović, ne mogu a da ne ponavljam ta zastrašujuća sećanja u svom umu iznova i iznova. Sve je počelo jedne tople letnje večeri pre 15 godina u Meksiku kada je moja majka spremala  večeru u našoj maloj kuhinji sa mojom babom, Marijom. Dok smo ja i moja devetogodišnja sestra  Marijana  postavljali stari drveni sto na našoj terasi, moj otac i naš deda, Luis, pekli su kobasice  na roštilju. Mogao sam da čujem svog oca i dedu  kako se veselo  smeju jedan sa drugim. "Vreme je za jelo!" vikala je moja mjka. Sva moja porodica je krenula za sto na večeru. „Znate, ne morate da radite ovo Mija. To bi moglo biti opasno!” šapnula je moja baba  majci. „Mama, molim te! Želim da napravim bolji život za svoju porodicu. Ti to znaš." odgovorila je moja majka. Svi smo počeli da jedemo svoje večere. Razgovor je bio ti...

Ko više želi da sluša priču nego da je čita,  može to ovde. Uživajte u priči.  Smrt je bila praćena zvukom cipela medicinskih sestara sa gumenim đonom koje su brzo marširale po podovima od linoleuma. Miris antiseptičkog rastvora. Vrata, kojima je potrebno ulje, ritmično škripe dok je još jedan pacijent protrčao pored. čisti beli čarsavi i mutni oblici medicinskih sestara. Moje telo se pobunilo protiv oštrog predmeta u nasilnom izbacivanju smeđe, zelene i žute tecnosti na bolničkoj beloj posteljini. Vene su se isticale na mom malom, bledom vratu, a pljuvačka je letela iz mojih usta dok sam vrištao. Hladni čaršavi, ušuškani u urednim i strogim bolničkim uglovima, bili su uvijeni u ljute, vlažne čvorove uz moje grčevito telo. Ja sam obično uredna i skromna osoba, tako da možete zamisliti kako se zgrčim od užasa zbog ovog glasnog, nasilnog i neurednog odlaska. Zadrhtim kada mi um, uvek, odluta da se toga setim. Srećno me vraća u sadašnjost daleki gvozdeni zveket grobljanske kapije...